INTERVJU

ANTE GRGIN

Vrsni klarinetista i kompozitor, prvi klarinetista Beogradske filharmonije, redovni profesor FMU u Beogradu koji je muzičkoj javnosti poznat već više od tri decenije

RL: Gde si rođen i kako i kada si uplivao u prekrasni svet muzike?

– Rođen sam 3. XII 1945. godine u Kaštel Novom (jednom od sedam Kaštela) koji se nalazi u području srednje Dalmacije, između dva stara istorijska grada, Splita i Trogira. To je retko plodan deo kamenite Dalmacije kojeg, zbog blage klime i bujne mediteranske vegetacije nazivaju misirom, što bi značilo rajem.

Moja familija se bavila zemljoradnjom i ribarstvom. Otac Frane, kao i mnogi Dalmatinci, bio je vrlo nadaren za muziku. Kao samouki pijanista, svirao je orgulje u mesnoj crkvi. Bio je i član tamburaškog sastava i zbora ”Bijaćka vila”. Silno je želeo da mu se jedini sin (pošto je imao još dve ćerke) bavi muzikom. Zbog te svoje želje, svi rođaci su mu prebacivali: “Šta će malome muzika? Ko će da kopa vinograde ako on ode na muziku?!”

– Moja “muzička” sudbina bila je vrlo, vrlo čudna! Da nije bilo profesorice solfeđa Zorke Perišić, moje Kaštelanke (očeva poznanica koja ga je podržavala u nameri da učim muziku), kao i strpljivosti profesorice klavira u MŠ “Josip Hatze” u Splitu, Nade Peričić (kod koje sam počeo da učim klavir kada sam imao 8 godina) najverovatnije, ja danas ne bih bio muzičar.

Tako malen, imao sam mnogo problema. Morao sam da putujem 16 km do škole, jer je saobraćaj tada bio vrlo loš. Otac Frane je, i pored toga, uporano podržavao moje Continue reading →

RL: Hajde da popričamo malo o tvom stvaralačkom opusu. Kada i kako si počeo da komponuješ? Da li je sve išlo glatko ili je bilo otpora, zavisti …?

– Mi, studenti klarineta na Muzičkoj akademiji u Beogradu, oduševljavali smo se koncertom klarinetiste Arti Šoa. Znanje klavira me je podstaklo da 1966. odlučim da i sam nešto napišem. Izbor je pao na Končertino za klarinet. Mnoge kolege su mi govorile: “Šta ćeš ti? Šta se mešaš u posao kompozitora?”

– Tako mi je došlo. Moram to da uradim – odgovorio sam.

Končertino sam pisao u Studentskom domu “Patris Lumumba”, na VIII spratu, i to bez klavira. Klavirsku deonicu sam proveravao kada bih došao na Akademiju. Končertino sam prvobitno orkestrirao za Big-bend, ali muzičari to nisu mogli da odsviraju. Verovatno zato što sam aranžman pisao dosta klasičarski. Došao sam na ideju da sve to preuredim za simfonijski orkestar. Time mi je bilo lakše da delo izvedem, jer se do izvođenja vrlo teško dolazilo.

I kompozitori su mi slično, kao kolege klarinetisti, govorili: “Šta on hoće? On je klarinetista!”

RL: Na koji način i kada ti je krenulo, obzirom da kažeš da si imao mnoge otpore brojnih muzičara?

– Još kao student, imao sam veliku privilegiju da u Beogradskoj filharmoniji sedim između dvojice sjajnih svirača: Milenka Stefanovića, klarinetiste prepunog duha i brilijantnog izvođača – pravog umetnika i vrsnog i iskusnog klarinetiste Ernesta Ačkuna. Pored dobrih, imaš šta i da naučiš! Oni su me dosta podržavali kao mlađeg kolegu.

Ante Grgin: Duettino Scherzando za dva klarineta. Izvode: Veljko Klenkovski I i Aleksandar Tasić II klarinet. RTS 2, 1. I 1997. godine.

U to vreme su se nedeljom u 11 sati održavali Promenadni koncerti Radio-orkestra. Zahvaljujući pokojnom šefu Radio-orkestra, dirigentu Vanči Čavdarskom, komad je premijerno izveden uz pratnju orkestra. Prošlo je 16 godina od momenta kada sam Končertino napisao do njegove premijere. Vančo me je voleo. Sa njim sam dosta nastupao svirajući muziku Mocarta, Vebera i Bjelinskog. Jednom prilikom sam mu rekao: Daj Vančo, bar da stavimo na pult moj Končertino, da vidimo da l’ išta valja?! – znajući, bez lažne skromnosti, da je dobar.

“Eeee, evo ti Promenadni koncert!” – odlučnim glasom reče Vančo.

RL: Znači, krenulo je?

– Upravo tako. I tu sam imao ogromnu sreću da je dirigovanje povereno maestru Mladenu Jaguštu. Maestro, prepun znanja, od mene je tražio partituru Končertina. Verovatno je bio skeptičan prema mom, javnosti još nepoznatom, muzičkom stvaralaštvu. Dao sam mu partituru. Posle nedelju dana pozvao me je, pošto ju je studiozno pregledao, i ovako rekao: “Slušaj, Dalmatinac! Čini mi se da ovo nije lose. Imaš samo jednu jedinu grešku!”

– Naime, nisam znao da se bas i čelo u partituri pišu unisono. Tako napisano, automatski daje oktavu (jer bas zvuči za 8 tonova niže), a ja sam pisao basovu deonicu za oktavu niže, pa bi tako napisano zvučalo čak dve oktave niže.

“Ovo ti je jedina greška, sve ostalo, čini mi se da je dobro!” – rekao je maestro Jagušt.

– Zahvalio sam maestru i ukazane greške ispravio u partituri.

RL: Reci nešto više o premijeri. Kako je protekla, kakve su bile kritike i mišljenja o tvom delu?

– Bližio se dan premijere na koju sam pozvao moje drage profesore, kompozitore, čijim sam studentima mnogo svirao studentske radove dok sam i sam bio student. Došli su: Mihovil Logar, Enriko Josif, Aleksandar Obradović, Vasilije Mokranjac, Rajko Maksimović, Rastislav Kambasković i … Došli su na moj koncert da vide: “Šta je to Grgin napisao?”.

– Moram reći, bilo je sjajno! Svi su bili mnogo zadovoljni. Posebno mi je bilo drago da se delo svidelo kompozitoru Aleksandru Obradoviću, koji me je voleo, a koji je napisao sjajni Koncert za klarinet. To je za mene jedno najjače srpsko delo, kao i njegova Mikrosonata za solo klarinet.

Kompozitor Mihovil Logar mi je čestitao i čvrstim glasom rekao: “Slušaj, Ante, dobro je!” – onda je zastao, pa me je znatiželjno upitao: “Aaaa, ko je delo orkestrirao?”

– Profesore, hvala Vam! Dali ste mi najveći kompliment! Jer, do note delo je moje! – odgovorio sam mu krajnje ubedljivim glasom.

Tada se u razgovor uključio i kompozitor Enriko Josif: “Slušaj mali, Dalmatinac! Ti si jedan mali kvarni Dalmatinac! Mešaš se u naš posao, i to – dobro! Imaš mnogo smisla i moraš dalje tako da pišeš!”

– Na to je neko dodao: “Pa dobro, on nije završio kompoziciju!”

– Na ovu izjavu, Enriko je uzvratio gotovo vičući: “On nema kompozitorsku školu, gospodo moja! On je sjajan klarinetista, dobro svira klavir, kompozicija ga mnogo interesuje! On 30 godina svira u Beogradskoj filharmoniji! Pa koju bolju školu može imati?!”

– Moram reći da uopšte nisam bio skroman. Nisam komponovanje započeo malim komadima, već odmah većom formom. Prvo delo, ni manje ni više, pa Končertino, koji je postao najpopularniji od svih mojih dela. Razlog je verovatno taj, jer sadrži najviše elemenata džeza, a to je zato jer je pisan pod uticajem koncerta klarinetiste Arti Šoa. Končertino traje 12 minuta. Tu su spojena 3 stava. Klarinetisti su ga nazvali, ne Končertino već – “Džezerica”.

Končertino za klarinet i orkestar Ante Grgina izveli su: Ante Grgin – klarinet uz pratnju orkestra Beogradske filharmonije. Dirigent – Angel Šurev.

RL: Koliko shvatam, tim koncertom ti si, kako to u narodu kažu, probio led kao kompozitor?

– Da! Posle premijere, sve je krenulo. Delo je prihvaćeno i od drugih klarinetista i izvođeno je bezbroj puta, i ovde i po svetu. Izvodio ga je i Ognjen Popović i čuveni klarinetista Mate Bekavac. On ga je čak stavio i na svoj CD.

Posle sam napisao Rapsodiju za klarinet, pa onda I, II, III Kapričo za klarinet. Prve varijacije za klarinet i gudače posvetio sam mom dugogodišnjem kolegi iz filharmonije, Vasilu Gelevu, prvom klarinetisti Beogradske filharmonije, za njegovu dvadesetogodišnjicu umetničkog rada. To su čuvene Varijacije, za koje ne znam na kojoj akademiji u svetu se ne sviraju. Posle su nastale Druge varijacije, pa Kvintet, pa Veliki koncert za klarinet, pa 17 koncertantnih etida, pa Kvintet za 5 klarineta (za 4 klarineta i bas-klarinet). To je jedna mala “džezerica” zvana “Asocijacija”, jer u sebi ima mnogo elemenata džeza i asocira na džez.

Ante Grgin: Asocijacija za 5 klarineta. RTS 2, 31. I 97. Ante Grgin – klarinet, Milan Milošević – klarinet, Zoran Vesić – klarinet, Dragan Petrović – klarinet, Vasil Gelev – bas klarinet

Inače, moj čuveni četvorostavačni Kvintet za klarinet i gudače, napisan je pod uticajem Mocartovog klarinetskog kvinteta.

Sve varijacije sam pisao pod uticajem Rosinijevih varijacija za klarinet, samo što moje nemaju Introdukciju, već odmah počinje tema, pa slede varijacije. U sredini se nalazi lagani stav, Adagio, koji kompoziciju obogaćuje i smiruje. Izvođački najteže varijacije su Varijacije na čardaš temu. To je “porudžbina” RTB-a za Novogodišnji Radijski koncert. Kao tema za pomenute varijacije bila mi je mađarska pesma “Az a szép”. Sjajne harmonije za nju dao mi je jedan tubista Mađar, Laci, odličan klavirista.

RL: Kako kolege, brojni orkestarski muzičeri, gledaju na tvoje kompozicije?

– Retko se kad desi da orkestarski muzičari uživaju svirajući dela domaćih kompozitora, da im se vidi osmeh na licu dok izvode delo. To se upravo dešava pri orkestarskim izvedbama mojih kompozicija. U mojim delima kad pogrešan ton svira i zadnja viola – čuje se. Mnogi kažu Grgin piše “Legero” muziku (to je ona manje vredna muzika). Međutim, interesantno je to, da tu moju muziku sviraju svi: i mali, i veliki klarinetisti, i srednjoškolci. Najvažnije je da se dela sviraju! Džabe je delo napisati, a da spava u fioci!

Uvek kažem: ja nisam pravi kompozitor, ja sam klarinetista! Komponujem iz hobija! Član sam Udruženja kompozitora jer imam veliki opus.

RL: Znam da si pisao dela za gotovo sve muzičke instrumente?

– Posle končertina, mnoge kolege počele su da mi naručuju dela za svoje instrumente. Prvo je nastala Rapsodija za violinu, koju sam napisao uz pomoć našeg koncertmajstora Rudolfa Balaža. To delo je izvođeno nekoliko puta. Izveli su je violinistkinja Vesna Jovanović, Maja Jokanović, Igor Vasiljević i još dosta njih.

Posle klarineta, najviše dela napisao sam za flautu. Ona je najsličnija klarinetu i dosta sam je upoznao i “ušao” u njenu problematiku. Pisao sam za profesora flaute na FMU, Ljubišu Jovanovića. Napisao sam Fantaziju za flautu. Od našeg starog šlagera “Mala priča”, kompozitora Milana Kotlića, koji sam nekada obožavao, načinio sam kompoziciju “Little Story” za flautu i gudače. Delo koje traje 10 minuta. To je omaž samom kompozitoru. Moj Kapričo za solo flautu svirala je i čuvena flautistkinja Irena Grafenauer na jednom koncertu u Beogradu.

Ante Grgin – SONATE za drvene duvačke instrumente, izdavač Marc Reift

RL: To je zaista veliki uspeh. Seti se, molim te, još nekih svojih dela.

– Kažem ti, pisao sam kompozicije za mnoge instrumente, za fagot, obou, trombon, hornu. Za najboljeg trubača ikada na ovim prostorima, profesora Mladena Đorđevića, napisao sam Fantaziju za trubu i veliki orkestar, zvana “Laura”. Mladen ju je bezbroj puta sjajno izveo. Posle sam mu napisao Sonatu za trubu i klavir. Imao sam čast da to delo i lično pratim na klaviru na njegovom velikom koncertu na Kolarcu. Mladenu Đorđeviću sam napisao i Kapričo za solo trubu. Zove se “Kapričo trumpisimo”. Svi su pitali šta to znači “trumpisimo”? Isto pitanje postavio je i čuveni izdavač iz Švajcarske koji je štampao sva moja dela, March Reift (čuveni trombonista kome sam posvetio svoju Sonatinu za trombon i klavir). Pošto profesora Mladena Đorđevića zbog trube zovu “Trumpi“, tako je i kapričo dobio naziv – “trumpisimo”.

Ante Grgin – SONATE za limene duvačke instrumente, izdavač Marc Reift

RL: Reci neku reč i o klavirskom partu svojih dela.

– Klavirski part za sve moje kompozicije pišem prema svojim izvođačkim mogućnostima. Korepetitori mi uglavnom kažu: “Ma nije toliko teško, samo treba imati filing za to.”

– Ja im velim: Sve moje kompozicije morate svirati malo dublje i masnije!

RL: Možeš li reći broj svojih kompozicija?

– Dan po dan, nedelja za nedeljom, vreme teče, i skupilo se oko 50 kompozicija, što je za jednog klarinetistu – ne pravog kompozitora – veliki opus!

Radivoj Lazić